Problemi se nastavljaju. Ok, u poređenju sa jučerašnjom agonijom ovo je pesma, ali i ta pesma je dokaz kako na velikim takmičenjima, uprkos opštem mišljenju da na njima teče med i mleko, uvek negde škripi. Od šrafčine do šrafića.

Današnji banalni, ali tako neugodan problem sastojao se u činjenici da Baki i ja u slušalicama nismo imali ton sa terena. U stvari, juče smo komentarisali mečeve osećavši se kao u gluvoj sobi, ali danas je Džejmi, uz Koletov neviđeni presing i beogradsku telefonsku podršku uspeo da razmrsi Gordijev čvor. Kako? Pa, lemilicom, braćo! Konačno malo domaćeg šmeka.

Danas smo imali nešto manje posla. Čak ni Ana na kraju nije odigrala meč, što znači da će sutra opet biti raspadanje. Zato smo se malo prošetali po kompleksu, snimali i gustirali legendarne jagode sa šlagom. Ja sam bio samo podrška, jer ne volim jagode, ali ovi moji kažu da su vredne svakog penija od 250 koliko koštaju. U prevodu, dve i po funte. To je 80 penija skuplje nego pre 20 godina. Ubi ih inflacija.

Zaposleni na Vimbldonu su, naravno, mahom Englezi, ali ima i ostalih britanskih naroda. Škoti su krvavi. Potpuno se kapiramo, ostavili su, valjda, Kelti taj duh dok su se šetkali Beogradom pre skoro 2000 godina. Pol i Odri su na kvarno proslavili pobedu Italije nad Engleskom. Sad sam siguran da Endi Marej zaista JESTE izjavio da navija protiv Engleza na svetskom prvenstvu, a onda, kad su krenuli da ga medijski čereče, nemušto pokušao da ispegla stvar.

I tako… Vimbldon k’o Vimbldon. Nisam bio ovde par godina, ali ne vidim da se išta promenilo. Mesto je kao zamrznuto u vremenu. Zato valjda i jeste najveći turnir. Jer, kad prođete kroz kapiju, kao da ste se vratili kroz vreme. Ovde se tenis igrao pre 135 godina! Oseća se to…